"Njene ruke su bele kao led, njene misli su ciste, ona misli da voli, ona veruje, VERUJE..."
Uvek se, pri pisanju kod mene javljala potreba da otpocnem stihovima. Cesto je moje pisanje ne povezano sa stanjem u kojem se nalazim (ono agregadno mojih osecanja moze biti cvrsto, kao u datom trenutku nastanka svega ovog).
Nalazim se na tankom ledu, nemocna da ista promenim, bez hrabrosti da koracam, jer vec predosecam pucanje tanke podloge. Pronaci trenutak beztezinskog stanja i odrzati se. Neko bi rekao hipoteticki, iako meni deluje realno, iako vise nisam sigurna da uspesno rezonujem stvarnost.
Uzmimo da je hipoteticki, ipak, poetski se slagalo s trenutnim osecanjem (cvrsto agregatno stanje vode), hladnoca prodire u sve pore organizma, nazirem hipotermiju, skupljanje tela.
"Nece doci na jesen kada opada lisce, nece doci na zimu kada je sneg, nije imala razlog, nije imala kada da ostane kraj mene, da li da VERUJEM u to?" Ona neopisiva potreba za muzikom javlja se u svim segmentima nasih zivota (ili je to mozda onaj subjektivni zakljucak), kako god. Trenutna poledica oplemenjena mojim emocionalnim stanjem poce poprimati note. Muzika u meni budi sva cula, bez nje ne postojim, dozivljavam je kao zivo bice, nekada umem otici toliko daleko da cak stupim u emotivnu vezu s njom, pridodajem joj ljudske osobine, iako forma ne postoji, VERUJEM.
Imam potrebu da vristim. Glasno, a da pritom proizvodim besprekorne tonove, zelim aplauz, pozoriste, pratnju sinfonije. I sve se to odigrava, u mojoj glavi, samo jako zazmurim.
Stojim na bini. Auditorijum preda mnom ocekuje moju izvedbu. Otpocinjem, note se pocinju nizati jedna za drugom, briljirala sam, ovog puta nije bilo simfonije, samo pratnja klavira. Za klavirom u crnom fraku, beloj kosulji i crnoj leptir masti, sedi on. I koliko god pokusavala da se u pisanju vezem za umetnost i stvaralastvo, uvek se pojavi on. Uspe onako neprimetno da se uvuce u svaku sferu zivota, da zaviri u svaki san, prodje neopazen, a za sobom opet ostavi onaj osmeh, one dve rupice sto se pojavljavahu svakim sirenjem usana (koje napominjem, nije voleo, cak sta vise mislim da je uvek bio onako ozbiljan, a na stranu to sto je imao burnu proslost, jer nije voleo svoj osmeh). Nekada bi se, cinilo se namerno osmehivao, gotovo uvek kada se javi. Prvo se pojavljuje onaj ozbiljan izraz lica, dok se pogledi ne susretnu, a zatim se rupice pocese blago pojavljiati, sto mene nikad ne ostavi ravnodusnu (iako je napominjem to neprimetno, dok to verbalno ne iskazem).
Uvek bih proklinjala sebe zbog udela u odigravanju njegove price u sopstvenom delu, koja se nesmotreno pojavljivala mojom krivicom, pa ipak, nisam ni pronasla nacin odupreti se. To su momenti u kojima gubim kontrolu (na sta, bicu iskrena, nisam navikla), u kojima nije vazno sta se sve zbiva, ko me posmatra,bitno je samo zadrzati trenutak, odrzati konekciju i prepustiti se. Prepustiti se onom volsebnom osecanju koje mi cesto dodeljivase krila. Letimo. Prepusteni sami sebi, jedno drugome (boze koliko poeticnosti, emocija, ne, to nisam ja.). Shvatam, ne prepoznajem sebe, stojim sa strane i posmatram ono dvoje, zagledanih jedno u drugo, nista im vise nije strano. Rez.
Postoji sentenca o tome kako kada se treci put zaljubis izbrises obe ranije, da treca bude prva, da peta bude prva. jer ako se posteno dise, kada ljubav brojis do jedan, tada je ima najvise. Nekada bih pronalazila likove, ukljucivala ih u citave filmove koje je razvijala zamisao autora napisanog. Djole je jednom prilikom izjavio kako ce jos naci neku, pa odgovorio da nece vise ni traziti, kako je nju voleo, ne voli se tako jednomu zivotu, tako se voli jednom u hiljadu zivota.
Zvao se sasvim jednostavno- Lazar, isao je u cetvrti gimnazije, nekada trenirao kosarku, visok oko metar devedeset, skola ga nije zanimala, bio je neozbiljan, zivot mu je predstavljao igru u kojoj je smatrao da je igrac i sve drzi pod kontrolom, iako se uporno iskostavljalo suprotno, igracka je bio za zivot. Posedovao je neki svoj svet, mali, ogradjen nekom membranom koju nije moguce preci ukoliko te sama jedninica celije ne propusti. Iako sam par puta pokusavala uci u taj svet, sve bi se ponovo vracalo kao bumerang, bezuspesno.
Tragovi. Kao nezeljene uspomene zarivahu se po svetlucavom sneznom pokrivacu. Cuje se ona skripa koraka, neko mi se pridruzije na ledu. Zazmurim, zelim da zamisljam njega, onako bliskog, zelim da nesto imamo, nesto zajednicko, makar to bio samo ovaj trenutak, pa nek nas ne bude. "Zelim da VERUJEM u to".
Nekada smo znali zalutati negde duboko, zaceprkati po uspomenama, dodirnuti rane, ali se opet vratiti na pocetak. Onaj potpuno beznacajni (ili je bar tako izgledalo), ono nereseno pitanje koje se ticalo nas, jer jedino se pocetak i to pitanje ticalo nas kao celine, sve ostalo predstavljalo je dva razlicita sveta, neke druge zivote. Ostajemo potpuni stranci.
Poljubac. Jedan, Mozda ce zvucati potpuno apsurdno, ali postojao je, negde u vazduhu, negde medju nama. Mozda smo se, trazeci ga u toj ravni poljupca izgubili, odaljili, mozda nikada nije postojala dodirna tacka, neki presek, poklapanje, bilo sta, ono sto nam je najpotrebnije. Delovacu kontradiktorno (i sama za sebe kazem da hodam po kontradiktornij liniji), poljubac je postojao (moram priznati da mi ovo poljubac zvuci odvratno za prefinjena osecanja koja je izazivao glagol ljubiti), ali to nije bio onaj pravi, ovakav (kakav se dogodio u stvarnosti), mozemo nazvati poljupcem, ali onaj pravi (koji sam ja smatrala pravim) koji mi je pritom, glupo nazvati poljupcem, ostao je negde u medju prostoru, u svemu onom sto ljubavnici precute, zarobljen van vremena, van prostora, a opet postoji tu medju nama. I verovatno ili ne, ne bih volela da poprimi realnost, lepse je kad se u meni odigrava koncentricno, kako i koliko ja hocu. I jesam, osetila sam vise puta ono nespojivo medju nama. I pored toliko emocija, opet ja okrecem ledja, posustajem, nemam snage, odustajem. Preovladava strah, jesam, kukavica sam, ponosno sebe mogu tako nazvati i priznati krivicu. Ostaju tragovi. Pratiti ih, ne, ponos je ipak jaci, vratiti se, ne, jer to sebi ne dozvoljavam.
Bezuspesno pokusavam da nadjem "repeat", nesto bih izmenila ili bar obrisala tragove, one sto za nama ostaju cuvajuci secanja.
Led poce blago pucati, ne osecam ga pod nogama. Strah. Znam plivati, ali me plasi temperatura vode, pokusavam da se odrzim na stopalima, pucanje leda poprimi brzi tempo, propadam. Tonemo. Bespomocno pokusavam da izadjem na povrsinu, led je uzorpirao citavu povrsinu vode, sem dela na kom sam propala, i koji ne uspevam da pronadjem. Ponestaje vazduha.
Budim se, osecanje lagodnosti jer se nalazim ususkana, pored sebe vidim stranca utonulog u san, ne zelim ga buditi, gluvo je doba noci, okrenem se na suprotnu stranu (opet ta suprotna strana, okrecem ledja), osmehnem se, onako pobednicki i nastavim san, vec sam na obali.
Opet sam se usudila dospeti na led. Opet sam svuda gde su mi tragovi, bicemo previse svoji ili previse strani. Precutimo.
"Nisam rekao nista sto bi moglo da znaci, nisam rekao onu pravu rec koja moze da veze, koja moze da boli, kojoj verujem". VERUJEM.