I tako krenem ja jedan dan nekuda, kao i svakog dana, na neko nebitno mesto, kao i svakog izgubljenog dana. I bas tog dana krenem nekom precicom, ulicicom kojom nisam prosla ojha-ha niz godina iako je sasvim kul precica koja bi mi cesto mogla ustedeti koji minut nekog od izgubljenih dana. Onako usput, hodajuci sasvim nesvesna sebe, nesvesna da sam promenila putanju, primetim da mi je jedna kuca poznata. Haha, nasmejem se u sebi, deja vu je moje drugo ime, garant sam u nekoj slicnoj zivela u proslom zivotu.
Kad mrk, ukapiram gde se nalazim i shvatim da nisam u nekom filmu. Kuca u kojoj smo se krili prilikom jedne racije, za vreme neke tuce. I sad meni ne bi nista cudno sto sam se setila toga koliko sam se iznenadila cinjenicom da prolazim pored omiljene mi diskoteke za izlazak nekada davno, rupe u kojoj sam provela zanimljive tinejdz godine...
I tako se preostom misaonom retrospektivom, brzinom svetlosti, vratih u iste. Bila je zeljno iscekivana subota, stomak kao i noge go (to je tad bilo in, sorry imala sam mozda 16 )a drugarice i ja spremne za ispijanje bambusa, u jednini, za toliko smo para imale, i djipanje uz ,,hitove" do ponoci. Do ponoci jer, imale smo srecu da zivimo blizu pa nam je trebalo svega 2,3 minuta trcanja do kuce. Ne, tad nismo nosile stikle, ne jos uvek. Elem, iz nekog razloga smo malo ranije krenule kuci kad eto neke tuce ispred lokala. Mi rumene od onog bambusa, nit levo nit desno pa ne znamo kuda cemo, zagledamo se pa nam nista nije jasno, za ovakve situacije nemamo resnje, kroz guzvu ne mozemo! Elem, naidje drug od drugaricine drugarice, pomeri nas u stranu, taman na vreme da nas neka od flasa-casa-cigli ne zakaci, i hop-cup, sedimo na nekom kaucu sa sve vrancem ispred nas. Sekunda dve, shvatih da smo u nekoj kuci, kojoj, ko bi znao, imam prekid filma al' lepo mi sto me greje vince. Dodje neka baba, ja pomislih mozda je ovo moje prvo pijanstvo,crna rupa bre, ne znam gde sam ne znam odakle ovde. Dobro, baba nas pozdravi, ispsova seljake koji se svakog vikenda biju iza kuce i ode a drug, do sad je vec i to postao, rece da milicija upravo smiruje strasti lokalnih djilkosa i da mozemo da krenemo za koji minut. To vece smo zakasnile, bile kaznjene ali i uzbudjene, pa neki-tamo-sto-nam-je-postao-drug nas je spasio bede i srce, dao nam vince da se zagrejemo i otpratio nas na sigurno mesto ej! Koji je to dozivljaj bio pa mesec dana se pricalo o tome...
Kako smo sve cesce izlazile u tu rupu, krug poznanika/drugova/suparnica i obozavatelja se sirio i mi smo se osecale kao svoj na svome. Slag na torti je bio jedne, secam se, zimske veceri:Nesigurno smo se, kao i svaka klinka koja jos nije posteno ni razgazila svoje prve stikle, batrgale po neasfaltiranom puteljku, imitirajuci bebe zirafe svojim klackavim nabadanjem. Bilo je hladno, secam se, jer sam prilicno sigurna da sam te veceri, kroz svoj dah koji se presijavao na minusu, snimila potencijalnog. No ta prica je nebitna, trajala je kao i taj dah zajedno sa sve uzdahom nakon i zato, vracam se na pricu odmah... Idemo, batrgamo se, glodjemo neke batake i cekamo ispred rupe da smandrljamo sve u zeludac ( sad je vec blam kad se napijem od jednog vina je'l ). Kad neko viknu moje ime, ja u cudu, puna usta, kad cikica rece aj ulazi, nemoj se smrzavas! Ja u soku, sa sve glavom u puletini, gvirnem levo gvirnem desno, meni se obraca.Hmmm zgledam se sa drugaricom, udjemo sa sve klopom onako, jos prilicno zacudjene. Sledeci izlazak nam je ,,cika" objasnio da zna cala jednog od nas, da nije hteo da nas pusti da se smrzavamo i nazebemo (ko, zaboga, koristi tu rec jos uvek?!)i da mu se obratimo ako ikada imamo neki problem. I tako smo mi, ribe, svake subote ulazile preko reda, gazeci gradske mangupe u pokusaju, dizuci nosice smrznute od minusa i kikotale se kao da smo kraljice licno. Bas nam je bilo super, samo kad se setim koje sve stvarcice su nam tad bile neiscrpne teme za razgovore, hvaljenja i ostalo.
Para dovoljno tek za jedno,dva pica (ako smo bas dobre na polugodju), krijenje golih stomaka od keva,
kikotanje kad bi nama,decici, neko poslao pice, cigare koje izbegavamo jer, zaboga, smrde, djipanje uz pesme koje tada nismo znale napamet, prva merkanja i gurkanja i neizbezan trk kuci, da sluajno ne zakasnimo. Divota, tako malo nam je bilo potrebno da bi nam izlazak bio najbolje vece u zivotu. A svaki jeste. Danas je sve drugacije, ako prodjes preko reda pa jebiga, to se podrazumeva, jedno vino za vece moze samo da te uspava a smrad cigareta je svuda po nama.
Stigavsi na nebitno mesto jednog nebitnog dana, setih se svih stvari koje su mi u tom periodu bile bitne. I ja se osetih bitna. Mozda jer cenim takve stvari, mnogo vise od ovih budjavih sadasnjih.
. Napisah par poruka starim drugaricama, napisah ovo i pocinjem da mislim da treba opet da pijem bambus. Nisam odavno, goli stomak mi je preseo ali bambus, pa mislim da nije nikad...pitacu stare drugarice da me posete sa vinom i kolom. Koliko ove subote.