Poslednji udisaj. Nedostatak snage. Malaksalost. Ne osecam kontrolu nad misicima. Taj poslednji duboki udisaj ispunjava kapacitet pluca. Pulsiranje vode. Tenzija. Pritisak. Aplauz.
Prolecna jutra ispunjavao je svez miris procvetale lipe. Cesto sam imala obicaj probudivsi se, osmehnuti se ponekom zraku sunca koji bi u sobi naglasio otimisticnost dana. Takvim bih jutrima krenula u nova osvajanja. Naporne vezbe. Ogromne kolicine truda ulozenog za samo krak blize cilju. Pobeda.
Naglo zaustavljam reanimaciju. Zena srednjih godina, koja do malocas lezase besvesno na zemlji, poce kasljati. Povrati disanje i puls. Uz zvonjavu sirena gospodja bese prebacena do urgentnog centra. Ostajem srecna nacinivsi prvi korak ka spasenju zivota.
Jesmo li slucajno ovde gde jesmo? Govorimo li srodnim jezicima, a namerno pravimo barijere u medjuljudskim odnosima? Disemo li isti vazduh? Da li smo svi ljudi? Posebna bica zajednickih interesovanja. I koliko god zeleli da menjamo, tu smo gde jesmo, negde u svemiru, skoncentrisani na trecoj planeti suncevog sistema. Slobodni da volimo.
Zivot. Radost. Smeh. Ljubav. Sreca. Zadovoljstvo. Inspiracija. Nije li sve predjasnje navedeno uslovljeno postojanjem ljudi. Ljudi kao celine, kao neraskidive veze medju plemenitim gasovima. Zivimo potpuno odvojeno, samostalno- zajednickim zivotom. Ne postojimo individualno. Mogucnost postojanja ostvaruje se samo postojanjem zajednice.
Volim ih. I koliko god apsurdno zvucalo svi su mi dragi. Iako razliciti, puni poroka, mana, nezadovoljstva, ipak nalik na mene. Cak i potpuni neznanci sacinjavaju moju vrstu, moju zajednicu, moj preduslov postojanja.
Svet. Nerazresiva misterija. Postoji li iko ovozemaljski ko nas sve poznaje. Ovde prvenstveno mislim na nas, ljude. Zaobici predrasude osnovna je prepreka medjuljudskih odnosa. Njihovo postojanje, primeceno, kod meni bliznjih izrazava, po mom subjektivnom nahodjenju, primitivizam. Pomenula bih da (opet napominjem subjektivno) osecanje mrznje ispoljeno medju pripadnicima ljudskog roda, stvara beskicmenjake. Nesposobne osobe.
Pa ja ih ipak sve volim i nije vazno kakav o meni sud imaju.
Aplauz se nastavlja. Posle naporne trke stojim na tronu, plivaci oko mene gledam sav taj trud koji se ogleda u svakom od njih. Mojih protivnika.
Razmisljanje prekinu mikrofon koji mi je dopao u ruke i moje izlaganje zapoce glasno: "Zelim vam se svima zahvaliti na ovako divnom aplauzu." U tom trenutku poceh silaziti sa postolja, govoreci: "Ne zelim ovo uzvisenje, ne zelim da ucesnike ovog takmicenja nazovem svojim protivnicima , ne zelim da slavim ono sto me razdvaja od svih vas , svih ostalih, jer zelim da delim sve, pocev od ovog priznanja pa sve do najdivnijih osmeha meni dragih ljudi, vas." Nasta aplauz, spustih mikrofon i nastavih se smejati. Zajedno.
Uvek postoji razlog zbog kog sam neobavezno spasla zivot, bezuslovno delila ljubav, poklanjala osmehe. Postoji razlog zbog kog jos uvek mogu da osetim prolecni miris lipe. Da, taj jedini razlog su ljudi, ceo svet, osecanje da imas s kim deliti, makar to bila i planeta, sto u stvari i jeste smisao postojanja.