Šta je meni sve ovo trebalo, pitam se po ko zna koji put ?
Pre samo godinu dana sve je bilo skoro pa savršeno . Imala sam stabilnu vezu, nekog ko me voli, ispunjava, nije bilo naznaka da će doći do promene.
Ja promenu nisam ni želela . Nije bilo bajkovito, ali je funkcionisalo. To smo jednostavno bili mi. Prošla je ta veza kroz milion uspona i
padova, uspevala da odoli i da opstane .
Pomisao da neko drugi može da zauzme njegovo mesto bila mi je krajnje apsurdna.
Verovala sam da ako ''ikad'' puknemo nas dvoje, fascinirace me jedino tip koji mi najsjajniju zvezdu ''parkira'' pred ulaz , bukvalno .
Jebi ga , zaboravila sam činjenicu da ćeš Boga nasmejati jedino pričaći mu o svojim planovima .
''Ikad'' je ipak svanulo i mi smo pukli . On frajer zapucao u Beograd, brže-bolje pronašao lek za dušu u međunožju rasne plavuše u pokušaju.
Ja sam brže-bolje zapucala za njim ne bi li mu iskopala oko (eventualno odsekla omiljenu izraslinu), jer me laže da je sa drugarima (koji neverovatno ženskasto
cijuču i cerekaju se), dok ja, gotovo mazohistički pokušavam da spasem ono malo što je još ostalo od nas.
Iz ovog ugla gledano, nisam baš sigurna šta me je nateralo da tu noć bezglavo izletim iz stana, izvučem drugaricu iz kuće i sa poslednjih 1500 kinti krenem u pohod .
Jedino u šta sam sigurna da nikad u životu toliku tremu nisam imala. I koliko god nerealno zvučalo , nikad se nisam smejala više nego te noći .
Kovale smo planove, smišljale strategije i smejale do suza . Nikad neću zaboraviti prekorne poglede nadrkanih penzionera željnih sna.
Bile smo ispred Kragujevca kad mi je zazvonio telefon. Mama je u medjuvremenu alarmirala pola familije, zabrinuta zbog mog novonastalog ludila, pa se moj
ništa normalniji brat ponudio kao ispomoć . Naime, njegov drugar je baš tu noć imao ''poslovni put'', a pošto nas dve devojke nemamo šta da tražimo same po
Beogradu u to doba noći, najpametnije bi bilo da izadjemo iz busa i nastavimo sa njima . Znala sam čime se tip bavi, i par puta sam već uspešno izbegla poznanstvo
sa njim, s obzirom da sam takve priče prerasla negde oko šesneste. Ali sam ipak izašla iz prokletog busa, ubedjena da ću uspeti da se nosim sa njim, jer neće imati
čime da me zaintrigira. Bila sam ubeđena da je tip samo još jedan nabeđeni, polupismeni idiot, pa sam jedva čekala trenutak da stignu po nas da počnem sa izdrkavanjem.
Stigli su posle deset minuta kašnjenja, i taman kad sam se spremala da ospem paljbu jer sam promrzla i rizikujem da ostanem bez bubrega, jajnika i dece ,tip je izleteo iz
kola, izvinuo se krajnje uljudno, i pogledao me tako da sam bukvalno utrnula do nožnog malića. I ne, nisam znala da progovorim .
Ne sećam se o čemu je tačno pričao, znam da sam bila fascinirana njegovim načinom razmišljanja, stavovima i inteligencijom . Kulturom pre svega .
Do Beograda moj bivši je postao daleka prošlost . Želela sam samo da neko zamrzne vreme . Da zauvek ostanem u tim kolima, pored njega. Da nikad ne prestane da
priča i da me gleda.
Da ne dužim previše, nisam se tu noć videla sa bivšim. Nisam imala više imala želju da mu vadim oči .
Bila sam mu zahvalna što me je slagao, i volela sam ga tu noć više nego ikad.
Posle nekog vremena počela sam da izlazim sa ovim tipom, svaki put sam bila sve svesnija da postajem prvi put zavisna od nekog . Plašila je ta činjenica.
Nije bio tu da zauzme nečije mesto, prosto ga je anulirao. Bez ijedne jedine zvezde.
Bio je savršen, bio je idealan ,bio je prototip mog idealnog muškarca. Bio je ONAJ. I ostao .
Bio je skup svih loših priča na koje sam upozorena, ali u daleko manjoj meri. Bio je i neko sa previše vrlina kojima ne možeš odoleti, potpuno neočekivano.
Ljudi su često nesposobni da sagledaju obe strane ličnosti, i da izbalansiraju.
Skloni predrasudama, uglavnom ne dozvoljamo nikom da ispolji svoje kvalitete, jer smo ga unapred okarakterisali kao lošeg .
Želela sam da upoznam obe strane, i uspela sam.
Razlozi prekida su previše privatni, zadržaću ih za sebe.
Retko pričam o njemu, nekako nikad ne uspem da nadjem prave reči pa uglavnom odćutim .
Kad razmišljam o našem sledećem ''slučajnom'' susretu uglavnom uvek razvijam tri različite situacije, srećem ga i urlam iz sveg glasa da ga mrzim iz dna duše jer me je pustio
da odem ...
Srećem ga i usred razgovora ga poljubim , izgovaram koliko mi nedostaje ,grli me i živimo '' srećno do kraja života '' ...
I treća,omiljena ( pomalo sam morbidna na trenutke) , umirem od neke neizlečive bolesti i poručujem mu po jednoj od tri najbolje prijateljice da je bio jedini koga sam iskreno volela ,
ja crkavam a on ostaje da žali što nismo iskoristili priliku koja nam je pružena ...
A onda ga sretnem, dobijem napad panike ali se iskontrolišem , nasmejem se i odem kući srećna jer mu prepoznam u očima onu malu iskru čežnje i kajanja,nade i razumevanja
koje se čuvaju negde na dnu srca , daleko od dušebrižnih pogleda .
I dok privodim kraju ovo pisanje koje će zvučati smešno, i patetično svima koji nisu doživeli ništa slično, pade mi na pamet odgovor na pitanje šta mi je sve ovo trebalo .
Imaću o čemu da pričam unucima, ako ništa drugo
Pre samo godinu dana sve je bilo skoro pa savršeno . Imala sam stabilnu vezu, nekog ko me voli, ispunjava, nije bilo naznaka da će doći do promene.
Ja promenu nisam ni želela . Nije bilo bajkovito, ali je funkcionisalo. To smo jednostavno bili mi. Prošla je ta veza kroz milion uspona i
padova, uspevala da odoli i da opstane .
Pomisao da neko drugi može da zauzme njegovo mesto bila mi je krajnje apsurdna.
Verovala sam da ako ''ikad'' puknemo nas dvoje, fascinirace me jedino tip koji mi najsjajniju zvezdu ''parkira'' pred ulaz , bukvalno .
Jebi ga , zaboravila sam činjenicu da ćeš Boga nasmejati jedino pričaći mu o svojim planovima .
''Ikad'' je ipak svanulo i mi smo pukli . On frajer zapucao u Beograd, brže-bolje pronašao lek za dušu u međunožju rasne plavuše u pokušaju.
Ja sam brže-bolje zapucala za njim ne bi li mu iskopala oko (eventualno odsekla omiljenu izraslinu), jer me laže da je sa drugarima (koji neverovatno ženskasto
cijuču i cerekaju se), dok ja, gotovo mazohistički pokušavam da spasem ono malo što je još ostalo od nas.
Iz ovog ugla gledano, nisam baš sigurna šta me je nateralo da tu noć bezglavo izletim iz stana, izvučem drugaricu iz kuće i sa poslednjih 1500 kinti krenem u pohod .
Jedino u šta sam sigurna da nikad u životu toliku tremu nisam imala. I koliko god nerealno zvučalo , nikad se nisam smejala više nego te noći .
Kovale smo planove, smišljale strategije i smejale do suza . Nikad neću zaboraviti prekorne poglede nadrkanih penzionera željnih sna.
Bile smo ispred Kragujevca kad mi je zazvonio telefon. Mama je u medjuvremenu alarmirala pola familije, zabrinuta zbog mog novonastalog ludila, pa se moj
ništa normalniji brat ponudio kao ispomoć . Naime, njegov drugar je baš tu noć imao ''poslovni put'', a pošto nas dve devojke nemamo šta da tražimo same po
Beogradu u to doba noći, najpametnije bi bilo da izadjemo iz busa i nastavimo sa njima . Znala sam čime se tip bavi, i par puta sam već uspešno izbegla poznanstvo
sa njim, s obzirom da sam takve priče prerasla negde oko šesneste. Ali sam ipak izašla iz prokletog busa, ubedjena da ću uspeti da se nosim sa njim, jer neće imati
čime da me zaintrigira. Bila sam ubeđena da je tip samo još jedan nabeđeni, polupismeni idiot, pa sam jedva čekala trenutak da stignu po nas da počnem sa izdrkavanjem.
Stigli su posle deset minuta kašnjenja, i taman kad sam se spremala da ospem paljbu jer sam promrzla i rizikujem da ostanem bez bubrega, jajnika i dece ,tip je izleteo iz
kola, izvinuo se krajnje uljudno, i pogledao me tako da sam bukvalno utrnula do nožnog malića. I ne, nisam znala da progovorim .
Ne sećam se o čemu je tačno pričao, znam da sam bila fascinirana njegovim načinom razmišljanja, stavovima i inteligencijom . Kulturom pre svega .
Do Beograda moj bivši je postao daleka prošlost . Želela sam samo da neko zamrzne vreme . Da zauvek ostanem u tim kolima, pored njega. Da nikad ne prestane da
priča i da me gleda.
Da ne dužim previše, nisam se tu noć videla sa bivšim. Nisam imala više imala želju da mu vadim oči .
Bila sam mu zahvalna što me je slagao, i volela sam ga tu noć više nego ikad.
Posle nekog vremena počela sam da izlazim sa ovim tipom, svaki put sam bila sve svesnija da postajem prvi put zavisna od nekog . Plašila je ta činjenica.
Nije bio tu da zauzme nečije mesto, prosto ga je anulirao. Bez ijedne jedine zvezde.
Bio je savršen, bio je idealan ,bio je prototip mog idealnog muškarca. Bio je ONAJ. I ostao .
Bio je skup svih loših priča na koje sam upozorena, ali u daleko manjoj meri. Bio je i neko sa previše vrlina kojima ne možeš odoleti, potpuno neočekivano.
Ljudi su često nesposobni da sagledaju obe strane ličnosti, i da izbalansiraju.
Skloni predrasudama, uglavnom ne dozvoljamo nikom da ispolji svoje kvalitete, jer smo ga unapred okarakterisali kao lošeg .
Želela sam da upoznam obe strane, i uspela sam.
Razlozi prekida su previše privatni, zadržaću ih za sebe.
Retko pričam o njemu, nekako nikad ne uspem da nadjem prave reči pa uglavnom odćutim .
Kad razmišljam o našem sledećem ''slučajnom'' susretu uglavnom uvek razvijam tri različite situacije, srećem ga i urlam iz sveg glasa da ga mrzim iz dna duše jer me je pustio
da odem ...
Srećem ga i usred razgovora ga poljubim , izgovaram koliko mi nedostaje ,grli me i živimo '' srećno do kraja života '' ...
I treća,omiljena ( pomalo sam morbidna na trenutke) , umirem od neke neizlečive bolesti i poručujem mu po jednoj od tri najbolje prijateljice da je bio jedini koga sam iskreno volela ,
ja crkavam a on ostaje da žali što nismo iskoristili priliku koja nam je pružena ...
A onda ga sretnem, dobijem napad panike ali se iskontrolišem , nasmejem se i odem kući srećna jer mu prepoznam u očima onu malu iskru čežnje i kajanja,nade i razumevanja
koje se čuvaju negde na dnu srca , daleko od dušebrižnih pogleda .
I dok privodim kraju ovo pisanje koje će zvučati smešno, i patetično svima koji nisu doživeli ništa slično, pade mi na pamet odgovor na pitanje šta mi je sve ovo trebalo .
Imaću o čemu da pričam unucima, ako ništa drugo
