Pakleno, znojavo veče u gorućem
gradu. Asfaltna zver me napada, guši, isisava svaku trunku vesele čovečnosti iz
mene. Slab ventilator tera dim moje cigarete, uvijajući ga veselo ka jednoj dosadnoj slici
na zidu, dajući joj neki davno
izgubljeni šmek pri slaboj svetlosti žalosne lampe. Na radiju pažljivo izabrana
stanica, jedina pozitivna stvar cele ove gnojne večeri.
Javlja se prekretnica izbora, da li
ostati u krematorijumu sobe ili izaći na ulicu i pomešati se sa kanalizacionim
šljamom ljudi koji se na njoj kreću, kao zombiji nekog američkog filma donje b
kategorije. Jebiga, izlazim da šetam. Pripaljujem cigaretu. Sjajni žar mi
osvetljava lice, prijatan osećaj. Uvlačim duboko, puštam da mi sav taj osećaj
ispuuni pluća. Utapam se u reku ljudi, na nekom izmišljenom kurčevom štrandu. Kolone
i kolone grandovih klonova kruže kao lešinari oko tela polumrtvog grada, šetaju
svoje uloge zavodnica i velikih ljubavnika u telima njivoobrađivača i
banderašica. Deca cveća nasleđena su decom praznine. Nedostatak love i duha
nadomešten viškom kompleksa, pomešan u govnjive gomile krvi i žila.
A zver ih pušta da šetaju po njoj,
vređajući je svojom pojavom, sivilom neoriginalnosti. Vređaju je svakim novim
korakom, svakom novom reči izgovorenom u skladu sa ulogom koju su odredili da
odigraju na betonskoj pozornici. Svi su ovde ujedno i glumci i publikai
režiseri svoj malih života, a ja zalutali kritičar, samo želim da prošetam svoje prašnjave cipele kaldrmom zveri.